Priča o ljubavi, tužnoj ljubavi…
Prvi je rekao: „Kreni.“
Drugi je rekao: „Kreni.“
Ostali su ćutali.
Čovek u sivom odelu je krenuo. Korak po korak, nesigurno. Nije išao nikuda, ali ni nije trebalo da stigne.
Prvi se smejao.
Drugi se smejao.
Ostali su ćutali.
Čovek u sivom odelu je počeo da plače, ali je i dalje hodao. Kraj je bio daleko, izlaza nije bilo. Samo linija, duga, beskonačna — siva na crnoj podlozi.
Muzika je počela, ali samo on ju je čuo. Udar po udar — bas. Dubok i težak, po sred grudi. Svaki.
Posle basa došla je i dremežljiva, nežna, pomalo svilenkasta nota koja ga je uspavljivala, umarala, činila ravnodušnim. I čovek je prestao da plače.
Sada je samo išao — u sivo, bez misli i bez želja.
Prvi je prestao da se smeje.
Drugi je prestao da se smeje.
Ostali su ćutali.
Gnev! Prvi je pobesneo.
Bes! Drugi je poludeo.
Ostali su plakali.
Čovek u sivom odelu je stao.
Dim. Miris paleži — vlažne i prljave.
Prvi je nestao.
Drugi je nestao.
Svet je nestao.
—————————
„Moje ime je Kemuri,“ reče čovek u sivom odelu čoveku koji je sedeo preko puta njega.
„Želim da umre,“ reče čovek.
Kemuri ga je posmatrao, dok je ovaj pogledom skakao po predmetima na stolu između njih.
Želeo je da umre. Da umre.
Ljudi olako požele tako nešto. Još kao deca nauče da je smrt drugoga najlakše rešenje. Retko ko ode dalje od mračnih misli. Ali oni kojima te misli ne daju mira, a nisu dovoljno hrabri — ili možda nisu dovoljno nenormalni, izopačeni, spremni — oni dođu kod njega.
Kemuri prodaje smrt.
Smrt onih koji im stoje na putu, koji su višak, smetnja — ili šta god da im smetnja znači. Razlozi ga nisu zanimali.
A čovek?
Bio je slab. Uplašen, nesposoban i sasvim prosečan.
Zapravo, većina njih je bila sasvim obična. Dobri, mirni, tihi ljudi.
„Cenu znaš,“ reče Kemuri.
Čovek je samo klimnuo. Udahnuo duboko, polako izdahnuo, i pogled mu se zaustavio na kesici šećera pored šolje kafe. Nije popio ni gutljaj.
„U redu,“ reče Kemuri i ustade.
Čovek se trgnu tim pokretom. Prvi put, otkako su seli, pogleda ubicu u oči. Osetio je znoj u dlanovima, srce mu je udaralo sve jače, a zvuci sveta postadoše tupi i nerazgovetni dok je video sebe — duboko u tamnim očima prodavca smrti.
Kemuri se okrenu i krenu ka izlazu iz kafea.
Čovek pogleda oko sebe. Bilo je prazno.
I on ustade.
Pođe napolje.
Sada je sve bilo rešeno.
Mogao je da ode i sačeka.
————-
Kemuri je stajao iza nje.
Posmatrao je crvenu, talasastu kosu kako pada preko belih ramena i crne tunike. Tuniku koja je pratila oblik njenog tela, spuštajući se preko širokih, takođe crnih pantalona. Bose noge nisu marile za hladnoću pločica na terasi visoke zgrade.
Nije ga čula. Učinilo joj se da nešto oseća. Miris. Dim.
Ali u gradu uvek nešto miriše na dim ili hranu.
Uzdahnula je i oborila pogled. Grad je svetleo oko nje i delovao magličasto.
Kemuri je zaplakao.
Sve je bilo mutno, osim nje. Nje i blistave oštrice noža, na kojoj je video samo jednu boju — svetlocrvenu, boju njene kose.
Krv je bila crna. Slivala se niz kratki deo oštrice koji je virio iz njenog tela, niz dršku, po njegovim prstima.
Hladna krv.
Pustio je nož.
Gotovo bez šuma, telo se spustilo na pločice terase. Više je nije gledao. Prišao je ogradi i posmatrao grad. Postao je jasniji. Sada je vrlo lako razaznavao visoke zgrade metropole. Sijale su jarko, belim svetlima koja su iznutra vrištala ka tmini što je obavijala svet.
————————-
Kemuri je plakao.
Svaki put.
Prvi mu se smejao.
Drugi mu se smejao.
Ostali su ćutali.
————————-
Čovek je sedeo na istoj stolici kao i prošli put.
Bledog lica, prazno je posmatrao Kemurija. Ovog puta — direktno u oči.
Mrtva je.
Niko to nije morao da izgovori. Rečenica je bila vrlo glasna u tišini koja ih je obavila. Iz ništavila tišine pojavila se pesma, nije bio siguran da li je iz zvučnika ili njegove glave.
Pesma je bila o ljubavi.
O vremenu koje nisu imali.
O tome da su mogli — sve — samo da su imali trenutak da jedno drugom kažu. Samo po dve reči i sve bi bilo u redu. Samo toliko. I sve bi ponovo bilo kao nekada.
Kemuri je plakao.
I čovek je počeo da plače.
Setio se. Nje.
Setio se pogleda. Setio se straha u njenim očima kad se prvi put naljutio na nju. Straha kada je prvi put povikao.
Setio se sreće u njenom glasu kada mu je prvi put rekla da ga voli.
„Vreme je za naplatu,“ reče Kemuri.
———————————
Čovek je klečao, a Kemuri stajao ispred njega sa isukanim samurajskim mačem.
Bilo je veoma hladno, ali čovek je bio miran. Nije drhtao, vilica mu se nije tresla. Samo je čekao.
Para se dizala sa njegovog tela, kao da tinja. Kao da ga obavija dim i odnosi njegovu dušu visoko ka noćnom nebu.
Zatvorio je oči. Misli su nestale. Nije više bilo ničega.
Čekao je naplatu — da svoj život preda prodavcu smrti. Da ode sa ove planete na kojoj više ništa nije postojalo. Ništa osim Kemurija.
———————-
Otvorio je oči kad ga je probudila tišina.
Kemuri je nestao.
Čovek u crnom stajao je par metara dalje i posmatrao ga.
„Ko si ti?,“ reče čovek u sivom.
„Ja sam niko,“ reče čovek u crnom. „A ti si ništa.“
—————————-
Sedeli su jedan naspram drugog, u maloj, zagušljivoj prostoriji. Između njih — stari drveni sto, oljuštenog laka, čije su ivice preteći strčale, spremne da ogrebu ruku neopreznog.
Ništa. Da, mogao je biti ništa. Sada mu je to bilo potpuno svejedno.
Posmatrao je čoveka u crnom. Ispod otkopčanog sakoa virila je futrola za pištolj, a iz desnog džepa crne košulje — policijska značka. Bio je inspektor.
Inspektor je primetio njegov pogled i kiselo se osmehnuo.
„Bio sam inspektor,“ reče. „Sada sam ništa. Sada sam niko.“
Čovek je savio glavu. Nije ga više zanimalo ko sedi preko puta. Nije ga zanimalo ni gde je, ni zašto. Želeo je samo jedno.
Da umre.
„Želiš da umreš,“ reče bivši policajac. „Znam. I on želi da ti umreš.“
Čovek podiže pogled. Srce mu lagano zadrhta.
„Da,“ reče tiho. „Znam. Kemuri…“
Ponovo mu je bilo svejedno. Da, zna. Pa šta?
Spustio je pogled.
„Znaš li zašto je cena — život?“ upita ga inspektor.
Nije znao.
„Zato što život nema cenu. Ne postoji vrednost koja se s njim može uporediti. Jedan život možeš zameniti samo drugim — ni sa čim više.“
„Zato, on ubija — ali samo ako ubistvo platiš sopstvenim životom.“
Čovek je bio tužan. Iscrpljen. Samo je želeo da nestane.
„I hoćeš,“ reče inspektor. „Ne brini. Ako treba — ja ću te ubiti. Istim onim nožem koji je prošao kroz tanku kožu, provukao se pored rebara i ušao u njeno srce. Istim nožem kojim si ti ubio nju.“
„Ja ću ubiti tebe. Obećavam.“
„Ali želim njega.“
Nju je ubio Kemuri!
Čovek u crnom se nasmejao — prvi put, na glas.
„Da. Kemuri. Njega hoću!“
Ali — kako?
Čovek nije znao kako da to uradi. Kako da ga pronađe? Kako da ga preda?
Ali znao je — mora da ga nađe. To je bio jedini način da završi sve. Da okonča ovu besmislenu priču.
Od njene smrti, on više nije postojao. Sve od tada bilo je prazno, besmisleno, beskonačno čekanje na kraj.
Želim da umrem.
————————
Prvi je ćutao.
Drugi je ćutao.
Ostali su tiho jecali.
Dim se uskomešao, iako vetra nije bilo. Nije ni postojao.
Kemuri je bio tu. I nije bio srećan.
Kemuri nikada nije bio srećan.
Posmatrao ih je. Sve!
Drhtali su — u strahu, i u slasti koju je ta emocija izazivala.
U želji da ga osete. Da mu se osvete. Da se osvete sebi.
————————
Čovek je drhtao od hladnoće.
Vetar je odnosio i ono malo toplote koju mu je tanki kaput davao. Lica i ušiju više nije bio svestan.
„Doći će po tebe,“ rekao mu je inspektor. Bivši inspektor.
———————————
Inspektor je jurio Kemurija otkako je postao policajac.
Izgubio je posao zbog te opsesije. Nije mogao da odustane. Nikada.
Život mu je postao Kemuri. I želja da ga uništi.
Mnogo godina.
Mnogo.
Nije rekao koliko, ali zvučalo je kao da to traje vekovima.
A Kemuri će doći da naplati dug.
Jer — život mora biti plaćen životom.
———————
Maleno polje, uokvireno niskim rastinjem i mladicama drveća koje nije prepoznavao, lelujalo je pod izmaglicom koja ga je prekrivala.
Trava — tamna, gotovo crna, vlažna — presijavala se na mlečnobelo svetlo udaljenih lampiona.
Blagi, jedva primetni vetar njihao je samo najduže vlasi, stvarajući iluziju da je površina zemlje — živa.
Isto ono polje.
Isto ono mesto gde je prvi put bio s Kemurijem.
Gde je trebalo da umre.
Odakle je bio otet — pred sam čin koji je toliko želeo.
Hladnu oštricu dugog mača već je video u svom telu.
Lebdela je iznad njega i čekala tamu da ga proguta. Da ga zauvek uništi.
Ali Kemuri je stvorio i druge.
I oni su žudeli da se želja prvo njima ispuni.
Pomislio je da ovaj put Kemuri možda i neće doći. I sledio se.
Život je bio agonija.
Nije služio ničemu.
Svaka sekunda udisanja proždirala je ono malo duha u njemu.
Kao tupim nožem — zlokobna, tiha kazna koju više nije imao snage da trpi.
„Hoću da umrem!“ povikao je koliko god je mogao.
Samo Kemuri je čuo njegov vrisak.
———————————-
Osmeh bolnog zadovoljstva pojavio se na inspektorovom licu kada je ugledao prodavca smrti.
„Znaš da me ne možeš ubiti,“ reče Kemuri inspektoru.
Čovek se okrenuo, čuvši te reči.
Kemuri i inspektor stajali su na par koraka od njega.
On se nespretno okliznu i pade na mokru zemlju. Nije imao snage da ustane. Oslonio se rukama i posmatrao ta dva čoveka.
Kemuri mu je delovao drugačije nego kada ga je poslednji put video.
„Znaš to,“ ponovi Kemuri tiho, gotovo tužno.
Inspektor je polako izvadio pištolj iz futrole, repetirao ga i uperio Kemuriju u čelo — s manje od metar udaljenosti.
Jedna suza potekla je iz Kemurijevog oka.
Jedna suza potekla je i iz oka inspektora.
Inspektor je polako povukao oroz, a vreme je usporilo.
Metak je bez zvuka izašao iz cevi i lenjo krenuo ka cilju.
Pogodio je Kemurija malo iznad nosa, bliže desnom oku.
Prošao je kroz njega i za sobom povukao beličasti dim koji se sporo uvijao oko putanje koju je probilo teško zrno.
Kemuri je posmatrao inspektora.
Čoveku se učinilo da je trepnuo.
Ali oči su mu bile otvorene svo vreme.
Inspektor je spustio pištolj ka Kemurijevom srcu i ispalio još tri metka. Sada, očigledno uplakanog i izobličenog lica, vrištao je u sebi — poput čoveka koji je izgubio sve za šta je želeo da živi. Sve ono što je voleo.
Kemuri se okrenuo i otišao.
Čoveku se učinilo da ga je na tren pogledao.
Ispratio ga je pogledom u mrak.
Kemuri je vrlo brzo nestao.
Iznad vlažne trave, tamo gde su mu koraci prolazili, ostala je tanka izmaglica.
————————–
Čovek je gledao inspektora u oči.
Obojica su čučala, jedan naspram drugog.
Inspektor je držao pištolj.
Nije skidao pogled sa oružja.
Želeo je samo da umre.
Inspektor ga je ljutito pogledao.
„Pa umri,“ reče.
„Umri, kukavico prokleta!“
Čovek je ćutao.
Želeo je da umre, ali to je bio Kemurijev posao.
To je bio dogovor.
Inspektor je spustio pištolj na zemlju, zatim iz kaputa izvukao nož tanke oštrice.
Čovek je prebledeo.
Na mestu gde je oštrica nestajala u jeftinoj plastičnoj dršci još su se videli tragovi njene krvi.
„Na, stoko,“ reče inspektor.
„Zarij ga sebi — kao što si njoj zario u leđa, kukavico!“
Čovek ga je zbunjeno posmatrao.
„Šta ti nije jasno, svinjo? Šta ti nije jasno?“
Video je pitanje u inspektorovim očima. Pitanje koje je visilo među njima.
„Šta je Kemuri? Zašto nije umro? To te zanima?“
„Kemuri si ti. Kemuri sam ja. Kemuri ne postoji. Nikada nije ni postojao.
Ali smo ga stvorili. Ti, ja, i svi poput nas.
Da učini ono što sami nismo smeli.“
„Kemuri si ti. Kemuri sam ja. Kemuri je sve ono što je bilo dobro u nama — i što se žrtvovalo da bi ispunilo naše zle želje.“
„Ja sam je ubio. Ja sam uništio ono što sam voleo.
Ti si je ubio. Ti si uništio ono što si voleo.
Ti si stajao na onoj terasi i zario joj nož u leđa.
Ti svojoj. Ja mojoj. Pre mnogo, mnogo godina.“
„Ali mene Kemuri nije ubio. Mene Kemuri nikada neće ubiti.
Jer ja sam — najveća kukavica od svih.“
„A tebe? Hoće li tebe? Ne znam.“
„Evo ti nož. Zarij ga sebi u srce, kao što si njoj.“
„Učini to. Vrati dug Kemuriju.“
„Jer Kemuri ne može da umre.“
„Kemuri je dim. Kemuri ne postoji.“
Inspektor je ustao.
Ostavio je i pištolj i nož.
I samo — otišao.
—————–
Prvi je plakao.
Drugi je plakao.
Ostali su plakali.
Kemuri je čekao. I posmatrao.
——————————–
Čovek je uzeo nož.
Posmatrao je oštricu i plakao nad njom.
Suze su padale po metalu, ali krv je odavno bila suva i nije se spirala.
Prislonio je oštricu na grudi i urlao.
Nije mogao.
Nije mogao da to učini.
Bacio je nož daleko od sebe.
Pao je licem na zemlju i vikao iz sveg glasa.
Zvao je po imenu.
Zvao je da dođe.
Da mu se vrati.
Nju je želeo.
Samo nju.
Živu.
Zavukao je ruku ispod svog tela i dohvatio pištolj.
Gledao ga je neko vreme, bez daha, pa ustao i pošao ka mestu gde je Kemuri otišao.
Prislonio je pištolj na desnu slepoočnicu — i povukao obarač.
Telo je načinilo još jedan korak.
Ruka je, od udarca, poletela udesno, izbacivši pištolj iz šake.
Beli trag dima ostao je iza oružja koje je tiho palo na zemlju.
Poput devojke, plesačice — dim je igrao na hladnom vetru dok je izlazio iz cevi.
———————–
Prvi je ćutao.
Drugi je ćutao.
Ostali su ćutali.
Kemuri je slušao.
A čovek mu je pričao.
Želeo je da umre.
