Jedne večeri, posle pet popijenih piva, S.D. je morao da ide da piša.
„Piša mi se“, shvatio je S.D.
Red ispred jedinog toaleta u kafani bio je dug.
„Upišaću se“, shvatio je takođe S.D.
Izašao je iz kafane. Već je bio mrak, pa je pomislio da bi mogao da se olakša u mračnom dvorištu preko puta.
Tamo je bilo nešto grmlja i drveća.
S.D. je stao i počeo da piša po travi.
Tada ga u glavu jako udari neki čovek.
„Zašto si me udario?“ – pobuni se S.D. dok je pišao.
Čovek ne reče ništa, nego ga udari još jednom, opet u glavu.
S.D. se malo zanjihao od udarca.
„Nemoj da me udaraš, upišaću se po sebi.“
Čovek ga udari i treći put, i dalje bez reči.
S.D. se zaista upišao u cipele.
Kako mu se još uvek pišalo, odlučio je da završi.
Čovek je otišao u kuću i brzo se vratio sa kišobranom.
Bio je to starinski, dugački kišobran, sa drvenom, zakrivljenom drškom.
„Šta će ti kišobran? Kiša uopšte ne pada“, zbuni se S.D.
Čovek je krenuo da ga bije kišobranom po glavi.
„Hvala“, reče S.D., „ovo zaista manje boli.“
S.D. je završio sa pišanjem i vratio se u kafanu.