Mladi I.H. već je satima buljio u projekcije telemetrijskih podataka, nervozno češkajući dugu kosu i ne primećujući da su skoro svi njegovi kolege odavno napustili radne stanice. Vizirska kapa ostavila mu je duboke brazde na čelu, pa ju je svakih nekoliko minuta pomerao gore-dole, pokušavajući da ublaži bol.
Spas njegovog naroda bio je glavni cilj T.E.O.-a i I.H. nije imao nameru da odustane — naročito sada, kad je dobio unapređenje i mogućnost da lično proverava podatke, umesto da ih samo sortira i prosleđuje drugim „Vidiocima“.
Od poslednjeg rata, kada je planeta gotovo uništena, preživelo je svega nekoliko hiljada ljudi — smeštenih na dva transportna broda i četiri ratne krstarice. Činili su sve da izbegnu istrebljenje. „Vidioci“ su bili podeljeni u tri grupe, a I.H. je pripadao „Spasiocima“, čiji je zadatak bio da istraže nekadašnje kolonije, u nadi da će pronaći novo mesto za život — i još preživelih.
Tiho je gledao u projekciju telemetrije zatvorske kolonije E.D.N. 666 i zbunjeno treptao. Kao da će se fotonska slika rasprsnuti pred njim, pažljivo je poslao instrukciju za dublju analizu — nešto što do tada nikad nije imao priliku da uradi.
Zadrhtao je od uzbuđenja.
Grickao je donju usnu, trudio se da ne trepne. Plašio se da će sve nestati. Da će se probuditi iz sna. Jer ono što je video bilo je… nestvarno. Bio je to spas. Onaj pravi.
Iskopirao je podatke i odmah ih prosledio Vrhovnom direktoratu. Zatim je ustao, gotovo potrčao, zaboravljajući da mu je vizir i dalje na glavi. Zastao je na trenutak, skinuo ga i odložio u ležište, pa pojurio ka kancelariji upravnika.
„Sedi i čekaj,“ rekao je markantni bradonja u beloj uniformi T.E.O.-a. „Strpljenja, strpljenja…“
Upravnik ga je poslao kod samog Vrhovnog — čast kakvu retko ko njegovih godina dobija. I.H. je bio uzbuđen do tačke pucanja. Teško se uzdržavao da ne poskakuje na stolici. Vrpoljio se i gledao u ogromnog čoveka u fotelji. Za razliku od njega, Vrhovni je mirno čitao podatke, povremeno klimajući glavom.
„Hm… da,“ rekao je najzad. „E.D.N. projekti. Ko bi rekao. Zatvorske kolonije poput ove uglavnom su propale pre mnogo generacija — bilo zbog neslaganja među rasama, bilo zbog piratskih napada. Ovo… je pravo čudo.“
I.H. je blago pročistio grlo.
„Da, gospodine. Ali ovo je izolovana planeta, u zabačenom delu svemira. Tamo smo slali samo najgore — otpad društva. One za koje nismo verovali da imaju ikakvu šansu za iskupljenje. Nije bilo mnogo različitih vrsta — pored naše, još manje od deset drugih. Neke su već izumrle.“
„Da…“ reče Vrhovni, klimajući. „Gotovo je neverovatno da su uspeli da prežive ovoliko dugo. A pošto nije razvijena nikakva tehnologija, sigurno se ničega ne sećaju. Biće teško pripremiti ih na dolazak, s obzirom na njihovu zaostalost.“
I.H. gotovo da je vrisnuo:
„Dolazak?!“
Vrhovni ga pogleda i nasmeja se. Znao je šta znači tom mladom činovniku — to da je on taj koji je pronašao novo utočište.
„Da, mladiću. Dolazak. Ovo je izvanredan pronalazak. Na stotine miliona pripadnika našeg roda. Nezagađena, udaljena planeta. Imaćemo bezbedan dom. Čestitam. Uspeo si.“
I.H. je ustao, osmeha razvučenog do ušiju.
„Drago mi je,“ rekao je. „Šta sad sledi?“
„Sledi nagrada, dragi moj dečače. Velika nagrada. Velika misija. I opasna… ali časna.“
Vrhovni ustade i stade pred njega.
„Ti si izabrani predstavnik Spasitelja. Bićeš prvi među nama koji će otići tamo — i saopštiti istinu našem narodu. Istinu o njima. I o nama.“
I.H. ga je gledao zbunjeno.
„Tvoja svest,“ nastavi Vrhovni, „biće poslata u telo žene. Tamo ćeš se roditi kao dečak. Bićeš jedan od njih — ali nećeš biti oni. Ti ćeš ih voditi, probuditi, uzdići. Naučićeš ih ko su, i šta dolazi. A kad bude vreme, vratićeš se — u svoje telo. I nastavićeš put sa nama.“
I.H. je bio preplašen. Znao je za projekciju svesti. Koristili su kućne varijante još od detinjstva — da se igraju, da se zabavljaju. Muževi i žene su rado razmenjivali tela da bi osetili kako partner doživljava seks. Srećom, uređaji su zahtevali fizičku blizinu tela, pa nisu mogli biti zloupotrebljeni.
Ali vojska…
Vojska je imala prave uređaje.
Bili su u stanju da pošalju svest na daljinu. Da ubiju čoveka i preuzmu mu telo. Da se usele u fetus i godinama oblikuju špijuna. Nije im smetalo — bili su dugovečni, gotovo besmrtni.
Ali on… on nikad nije morao da proživi ceo život u tuđem telu.
Srećom, ljudi na E.D.N.-u živeli su i po dvadeset puta kraće nego oni. A misija ne bi trebalo da traje predugo.
Sukobi među vođama trajali su danima. Neki su smatrali da je I.H. premlad. Drugi su tvrdili da ga Vrhovni šalje samo zato što mu je sin. Ali odluka je već bila doneta. Vrhovni je imao poslednju reč.
I.H. je izabrani.
Ušao je u kapsulu. Njegovo telo ostalo je u staklenoj komori, povezano na aparate. Čim je legao, uspavali su ga.
Tri jahača zastala su u sred pustinje, zbunjeni neobičnom pojavom. Visoko na nebu zasvetlelo je nešto — neobično jarko. Nije bila zvezda. Bilo je bliže. Toplije. Živo.
Pošli su u tom pravcu.
„Znak je,“ rekao je jedan od njih.
„Sigurno je znak.“
Ostali su klimnuli glavama. Nešto ih je pozvalo — i nisu mogli da se ogluše.
I ispod izvora svetlosti, rodilo se dete. Dete koje je već znalo. Koje je već bilo svesno svoje uloge.
Mogao je ući u telo odraslog čoveka. Ali trebalo je vremena. Moraće da nauči jezik. Kulturu. Da razume kako njegov narod funkcioniše.
A za to… najbolje je da se rodi.
I vremena ima. Više nego dovoljno.
