Volela je crveno. Sve što je bilo crveno.
Ali tri crvene stvari volela je više od svega, čak i od boje sopstvene planete: lak na svojim noktima, krv i vino.
Na Marsu, kojim je vladala, prve dve nikada joj nisu nedostajale. Lak je uvek bio besprekoran, a ulice njenog carstva često su bile crvene od krvi.
Samo vina nije bilo.
Nikada.
Na pustoj i samotnoj planeti ništa nije raslo. Zemlja je davala samo prašinu, kamen i rđu.
Carica je bila prelepa. Toliko lepa da je pogled na njeno lice bio zabranjen zakonom, pod pretnjom smrti. Uprkos tome, mnogi nisu skretali oči. Radije su birali da umru nego da svoj poslednji dah ne daju za još jedan pogled.
Vladala je sama.
Prosaca je bilo mnogo. Neki su želeli presto, gotovo beskrajnu moć i besmrtnost koju je donosila titula njenog muža. Ali većina ne. Želeli su pravo da je gledaju, a da zbog toga ne umru.
Uslov je bio samo jedan.
Onaj ko joj donese vino, crveno vino, dobiće njenu ruku.
Ali na Marsu vina nije bilo.
Milenijumi su prolazili, prosci su dolazili i nestajali, a nijedan nije ispunio njen uslov.
Jedan ju je molio da ga uzme za muža. Obećao je da će čitavu svoju besmrtnost posvetiti topljenju ledenih polova i pretvaranju Marsa u plodnu planetu.
Ubila ga je.
Drugi joj je obećao flotu ogromnih brodova. Njima bi osvojio obližnju plavu planetu, prekrivenu vodom i zelenilom, i vinograde planete samo za nju.
I njega je ubila.
Treći je tvrdio da vodu može pretvoriti u vino. Kao dokaz doneo je drevnu knjigu u kojoj je pisalo da se to jednom već dogodilo.
Pred caricom, voda je ostala voda.
Dugo je umirao.
Više od tri hiljade godina nakon što je postavila svoj uslov, pojavio se on.
Utrčao je u prestonu dvoranu, praćen stražarima koji su vitlali sabljama i odapinjali strele za njim. Znali su kakva ih kazna čeka zato što su dopustili uljezu da stigne do prestola. Molili su se samo da njihova smrt bude brza, da ih carica poštedi dubokih hodnika Marsa u kojima je umiranje trajalo danima, ponekad i nedeljama.
Prizor ju je zabavljao.
Posmatrala je zadihane, prestravljene stražare i mladića koji je trčao ka njoj. Gotovo se nasmešila, prvi put posle hiljadu godina.
A onda je videla šta drži u ruci.
Bila je to obična kristalna čaša.
U njoj se ljuljala tečnost crvena poput krvi, gusta i gotovo nestvarna.
Mladić je trčao pažljivo, trudeći se da ne prospe nijednu kap. Zbog toga su mu se stražari približavali, ali njemu je čaša očigledno bila važnija od sopstvenog života.
Carica je ustala.
Iznenađenje se pretvorilo u užas.
– Stanite!
Svi su stali.
Svi osim njega.
Nastavio je da trči sve dok nije stigao do podnožja prestola. Tamo se spustio na kolena, ne iz poštovanja, već zato što više nije mogao da stoji.
Dvor je zanemeo.
Carica je sišla sa prestola i brzim koracima krenula prema njemu. Nije gledala čoveka. Gledala je samo čašu i ono za šta se nadala da se u njoj nalazi.
Mladić je polako dolazio do daha, ali čašu nije ispuštao.
Kleknula je pred njim.
Dvorom je prošao uzdah. Tih, a ipak gromoglasan. Niko nikada nije video caricu Marsa na kolenima.
Tada ju je mladić pogledao.
Pravo u oči.
Počinio je zločin koji gotovo niko pre njega nije počinio i koji niko nije preživeo. Ipak, nije skrenuo pogled. Nije se plašio.
Nasmešio joj se i pružio čašu.
Ona ga u početku nije ni primećivala. Pružila je ruku prema vinu. Njeni prsti dodirnuli su njegove i osetila je nešto što je gotovo zaboravila da postoji.
Toplotu.
Tek tada ga je zaista pogledala.
Bio je bled, gotovo beo, sasvim drugačiji od ljudi rođenih pod crvenim nebom Marsa.
Njeni nokti, iste boje kao tečnost u čaši, dodirnuli su kristal. Prostorijom se razlegao tanak, čist zvuk.
Obuhvatila je čašu prstima, zavrtela vino i prinela ga usnama.
Oprezno je otpila prvi gutljaj.
Višnja.
Zemlja.
Suvoća.
Ukus joj je ispunio usta, a zatim se polako spustio niz grlo. Popila je ostatak odjednom.
Vatra se rodila u njenom stomaku. Prošla joj je kroz grudi i udove, zamutila misli i zagrejala telo koje je milenijumima bilo hladno.
Dvor je izbledeo. Kameni pod, zidovi i ljudi pretvorili su se u nejasnu masu.
Postojali su samo ona i on.
– Šta želiš? – upitala ga je.
Jedva čujno je odgovorio:
– Tebe.
I dalje ju je gledao u oči. Mirno, bez straha, ali sa nečim nalik nadi.
– Želiš da vladaš Marsom? Da budeš besmrtan? Da sediš pored mene?
– Ne.
– Onda šta želiš?
– Tebe – ponovio je.
Toplina koju je vino stvorilo počela je da nestaje.
– Slušaj me dobro. Tri hiljade godina niko nije ispunio moj uslov. Niko. A onda dolaziš ti, isto tako niko, sa jednom jedinom čašom. Da, jedna čaša je beskrajno više nego što su svi pre tebe doneli. Ali sada hoću još. Hoću više. Hoću sve.
– A ja hoću samo tebe.
– Dosta!
Nije morala da izda naređenje. Stražari su već bili oko njega. Oštrice njihovih sablji zaustavile su se na dah od njegovog vrata.
Čekali su.
Mladić je mirno posmatrao caricu i prepustio joj odluku o sopstvenom životu.
Poverovala mu je.
Zaista je želeo nju.
– Dobro – rekla je.
Uhvatila ga je za ruku i povela sa sobom.
Nije bio prvi koga je nekuda odvela. Vodila je muškarce i žene, svakoga koga bi poželela. Niko od njih se nije vratio.
Neće ni on.
Ispunio joj je želju, koliko god mala bila. I ona će ispuniti njegovu.
Ali ovoga puta nije bilo isto.
U njemu nije bilo straha, a odsustvo straha menjalo je sve. Nije joj se pokorio. Prepustio joj se. Dodirivao ju je kao da nije carica, kao da nije besmrtna, kao da je moguće da i nju nešto zaboli.
I ona se prvi put prepustila nekome.
Osetila je nešto što nikada ranije nije osećala.
Bilo joj je lepo.
– Zašto baš mene? – upitala ga je kasnije. – Zato što sam lepa?
– Onaj ko te gleda samo očima ne može da vidi ono najlepše u tebi – odgovorio je.
Nije razumela šta je time želeo da kaže.
Ujutru mu je rekla:
– Dobio si me. Kao što sam ja dobila jednu čašu, ti si dobio jednu noć. Ako doneseš bocu, dobićeš još jednu. Ako mi doneseš sve, dobićeš sve. Sada idi. Idi i donesi mi sve.
Nasmešio joj se.
Tada još nije umela da prepozna tugu u nečijem osmehu.
Otišao je.
Prošao je dan.
Zatim dva dana.
Nedelja.
Mesec.
Prvo je došao bes.
Naredila je čitavom carstvu da ga pronađe. Morali su da ga dovedu živog, kako bi ostatak svog kratkog i bednog života proveo otkrivajući joj odakle mu vino.
Generali su stradali. Savetnici su stradali. Stradali su svi koji su obećali da će ga pronaći, a nisu uspeli.
Ali njega nije bilo.
Posle besa došla je tuga.
Ne tuga za vinom. Nešto drugo raslo je u njoj, nešto čemu nije znala ime. Sećala se one noći i, koliko god pokušavala da je izbaci iz misli, ona joj se vraćala.
Bila je tužna zbog njega.
Beskrajno je želela vino, ali je mnogo više od svih beskrajnosti želela njega. Njegov pogled. Njegov dodir. Osećaj da je, makar tokom jedne noći, neko video nešto u njoj što ni sama nije mogla da vidi.
Na kraju je došlo prihvatanje.
U početku joj je ličilo na poraz.
Dva meseca nakon njegovog odlaska, od njene tri omiljene crvene stvari ostao joj je samo lak.
Vina više nije bilo.
A krv nije dolazila.
Znala je.
Mars će dobiti naslednika ili naslednicu. Njenoj besmrtnosti bližio se kraj, jer onog trenutka kada naslednik dođe na svet carica ponovo postaje smrtna.
Njena dužnost je ispunjena.
Rodila je blizance.
Ćerku i sina.
Teru i Deimosa.
Ona je ličila na njega. On je ličio na nju.
Jedno od njih moralo je da umre. Mars je mogao imati samo jednog vladara. Nikada dva.
Svi koji su znali koje je dete prvo došlo na svet ubrzo su umrli.
Bio je to poslednji put da je svoju ljubav branila krvlju.
Jer ono što je osećala prema njihovom ocu sada je osećala prema njima. Želela je da žive.
Oboje.
Svako ko ju je savetovao drugačije bio je uklonjen iz dvora. Ubrzo je njena žeđ za krvlju sasvim presušila.
Povukla se. Više nije sedela na prestolu. Ostajala je sama sa sobom, dok su njena deca rasla.
U istoriji Marsa to vreme ostalo je zapamćeno kao doba mira i napretka.
Naučnici su pronašli način da otope led. Napravili su ogromne brodove, iste onakve kakve su joj nekada obećavali prosci koje je ubila. Crvena pustinja počela je da zeleni. Voda je potekla dolinama, a na obroncima nekada golih planina nikli su prvi vinogradi.
Vino, nekada samo plod caričine mašte, sada je imao svako. Čak je i najsiromašniji podanik mogao da ga pije.
Svi su uživali u njemu.
Svi osim nje.
Imala ga je koliko god je želela. Pila ga je iz kristalnih čaša i zlatnih pehara, iz boca starih deset i dvadeset godina. Ali ukus nikada nije bio isti kao ukus one prve čaše.
Nedostajao mu je dodir njegovih prstiju.
Nedostajao mu je njegov pogled.
Vremenom je počela da se pita da li je vino zaista ikada bilo drugačije.
Godine su prolazile. Deca su odrasla i Mars je morao dobiti novog vladara.
Tada je donela odluku kakvu pre nje nije doneo niko.
Živeće oboje.
Deimos će vladati Marsom.
Tera će dobiti plavu planetu koja je sijala na noćnom nebu. Ogromni brodovi odvešće nju i desetine hiljada podanika u novi svet.
Sa njima će poći i njihova majka, nekadašnja carica Marsa.
Za sebe je izabrala deo kopna nalik visokoj čizmi. Tražila je mesto na kojem će provesti preostale godine svog sada smrtnog života. Želela je zemlju u kojoj sunce greje, ali ne prži, gde su brda zelena, a vinova loza deo prirode.
Mesecima je tragala.
Na kraju je pronašla predeo ispunjen brdima, vinogradima, rekama i jezerima.
Iz daljine je ugledala padinu prekrivenu vinovom lozom. Vitko, visoko drveće bacalo je duge senke preko polja.
Tada je spazila kuću.
Bila je mala, sazidana od kamena. Ispred nje se nalazila uredna bašta.
Carica se namrštila. Poslala je podanike na ovaj svet, ali niko nije smeo da se nastani na zemlji koju je izabrala za sebe.
– Ko živi ovde? – povikala je.
Drvena vrata su se otvorila.
Na pragu se pojavio starac.
Vreme mu je izboralo lice, kosa mu je bila bela, a telo povijeno. Ipak, pogled mu je ostao isti.
Zadrhtala je.
Prvi put u njenom životu, niz obraz joj je potekla suza.
Starac joj je uzvratio onim istim osmehom kojim ju je gledao pre mnogo godina.
Setila se svog pitanja:
„Zašto želiš mene? Zato što sam lepa?”
I njegovog odgovora:
„Onaj ko te gleda samo očima ne može da vidi ono najlepše u tebi.”
Sada mu je verovala.
Na stolu iza njega stajale su dve čaše i otvorena boca crvenog vina.
Ovoga puta nije pogledala vino.
Prišla mu je. Lak na njenim noktima bio je okrnjen od dugog putovanja, ali nije sakrila ruke.
On ih je prihvatio baš takve.
Zagrlila ga je i zaplakala, prvi put ne pokušavajući da zaustavi suze.
On ju je zagrlio još snažnije.
Vino je moglo da sačeka.
