Marko je osuđen na smrt. Bio je kriv, znao je to i sam, mada to nije priznao na sudu.
Tvrdio je da je bio na času kendoa, da je vežbao pravom katanom na drvenoj lutki, kada se iznenada stvorio u potpuno drugom svetu i mačem posekao „Simbalatora“. Šta god to bilo, jer u svetu iz kojeg on dolazi nema ni „Simbalatora“, ni „Triostitora“, ni „Prestanoga“, trava nije tirkizna, ljudi ne hodaju goli, a niko se ne pita zašto ima samo jedan polni organ.
Ovo poslednje lekari su proglasili urođenim deformitetom, a tvrdnju o teleportaciji pokušajem da izbegne kaznu tako što bi bio proglašen neuračunljivim.
Marko je zaplakao kad su ga proglasili krivim. To je prilično iznenadilo okupljene, koji su ga tešili tapšanjem po (golim) ramenima, govoreći da metak oduzima život u deliću sekunde, i da ga svakako neće zaboleti… ako bude precizan.
“Da budem precizan?”, pomislio je.
Odveli su ga na centralni gradski trg — ako se to naselje uopšte moglo nazvati gradom. Beskrajni niz okruglih kuća u svim bojama duge, ali identičnog dizajna, prostirao se u nedogled, ravnomerno i savršeno poređan. Između kuća nije bilo puteva, samo bogata, tirkizna trava i poneki beli cvet što je zračio kao dijamant.
Okupilo se mnogo ljudi. Marko je verovao da su ljudi, mada su bili obopolni — onaj drugi pol se, logično, nije nazirao. Koža im je svetlucala, kosa im je bila svilenkasta, ali govorili su njegovim jezikom, bili njegove visine, imali isti broj očiju, usta, ruku i nogu.
Jedan od njih — Marko ih jedva razlikovao — izvadio je pištolj iz male torbice i pružio ga Marku.
Marko ga je zbunjeno pogledao.
„Uzmi“, reče čovek.
Marko prihvati pištolj.
„Izvrši presudu“, reče.
Pokušavao je da razume te reči. Bile su kratke, jasne, ali njegov mozak nije uspevao da ih obradi.
„Hajde“, reče čovek, „pucaj.“
Marko pogleda pištolj, pa čoveka. „U… u koga?“ upita zamuckujući.
Sada je čovek bio zbunjen.
„Pa u sebe“, reče, kao da je to očigledno. „Kako u koga!“
Marko opet pogleda pištolj, pa gomilu.
„Da ja… pucam u sebe?“ reče, više kao konstataciju.
„Pa da“, reče čovek. „Naravno.“
Marko je samo stajao, ruka mu je bila mokra od znoja, a misli su vrištale. Ipak, jedan deo njega — onaj primitivni, životinjski — radio je savršeno jasno.
„Neću!“ reče glasno. „Neću da pucam u sebe. Ako želite da umrem, pucajte vi u mene!“
Uzdah neverice prošao je kroz masu. Šapat iznenađenja razlegao se trgom.
Čovek ispred Marka bio je u šoku.
„Šta si rekao?“ procedi. „Znaš li ti koji si zločin sada počinio, ubico? Da neko puca u tebe? Pa ti si ovde jer si ubio! I sada tražiš da neko drugi ubije — tebe? Pa zar onda taj ne postaje ubica? Zar i on ne bi bio osuđen na smrt? Kakve su to zle, podrivačke izjave? One razaraju naš sistem!“
Okrenuo se prema masi — ili se zapravo samo odmakao od Marka.
„Ovaj ovde!“, viknu. „Ubica i kukavica! Traži da neko ubije njega! Da neko od nas postane ubica — zbog njegove slabosti! Ovo je novi zločin! Strašan, razoran!“
Zastao je da udahne, zatim povikao:
„Ja, Prigatijan Prestagon, po imenu Sedovah, obavezujem ovog ubicu i kukavicu da izvrši presudu odmah! Odmah!“
Okrenuo se ka Marku, lice mu je sijalo od samopouzdanja.
„I? Šta sada kažeš, ubico i kukavico?“
„Neću“, reče Marko mirno.
„Ali… moraš!“, vrisnu čovek. „Moraš!“
„A ako ne uradim?“
„To se desilo nije, niti će se desiti! Pucaj!“
Marko se okrenuo prema gomili. Niko nije imao oružje. Čak ni stražari koji su ga doveli.
„Pucaj!“ ponovo viknu čovek.
„Dobro“, reče Marko i opali metak — pravo u koren njegovog nosa.
Čovek pade. Marko se okrenu ka dvojici koji su ga doveli. I u njih ispali po metak. Jedan pade mrtav. Drugi, pogođen ispod srca, vrištao je, gušeći se u krvi. Još je disao kad mu je Marko prišao i pucao mu u glavu.
Masa je zanemela.
Marko se smejao. Mahnito.
Podigao je revolver i ispucao još jedan metak nasumično u gomilu. Jedan čovek pade, vrišteći na tirkiznoj travi. Vrisak se širio. Ljudi su počeli da beže.
Marko pogleda pištolj. Ostao mu je jedan metak.
Pogledao je nebo, pa zatim, bez reči, naslonio cev na slepoočnicu.
