Mladi sveštenik, okupan znojem u vreloj drvenoj ispovedaonici, brisao je čelo vlažnom maramicom i uzdisao. Kamena crkva upijala je toplotu julskog sunca i činila unutrašnjost hrama vrelom poput rerne.
Miris mentola iz maramice nestajao bi brzo, a graške znoja ponovo bi se slivale niz čelo, pekući kada dotaknu oči.
Pogledao je pakovanje maramica koje je tog jutra poneo i požalio što nije kupio još jedno. Ili još bolje — što nije poneo peškir.
Mlad i neiskusan, sam sebi je prebacivao: stariji sveštenici sigurno nose peškire. Možda čak i skinu deo mantije — ionako ih niko ne vidi dok su unutra. Pokušao je da olabavi svoju odoru, ali ga je tada trgao muški glas iz susedne kabine:
„Oprostite mi, oče, grešio sam.“
Za trenutak je zbunjeno ćutao. Savio je glavu ne bi li kroz drveni prorez video lice čoveka koji mu se obratio, ali ubrzo je odustao. Kako ga nije čuo kada je ušao? Vrata bi obično zaškripala.
Pročistio je grlo i odgovorio što mirnijim tonom:
„Šta je to što te dovodi ovde…“ — opet je pročistio grlo — „…sine?“
Tišina s druge strane trajala je svega trenutak, a onda se sveštenik setio da doda:
„I kada si se poslednji put ispovedio… sine?“
Odgovor je stigao odmah:
„Nisam nikada, oče.“
„U redu je, sine. Važno je da si sada ovde. Da sada imaš želju da ispovediš svoje grehe i pokaješ se. Reci mi, za koje grehe optužuješ sebe?“
Ponovo tišina. Sveštenik je tada shvatio da se više ne znoji. Dodirnuo je svoje čelo — bilo je suvo. Ne, ne samo suvo… bilo je hladno. Pogledao je dlan, kao da proverava da li umišlja.
Zbunjeno je pokušao još jednom da pogleda kroz otvor, ali ga je zaustavio sledeći glas:
„Oče… pre nego što pređemo na grehe, moram da vam postavim jedno, meni važno, pitanje.“
„Reci, sine. Naravno, reci šta ti je na duši.“
„Bog prašta baš sve? Baš, baš sve?“
„Bog je milosrdan, sine. Bog je ljubav. I Bog prašta svima koji priznaju svoje grehe i pokaju se. Gresi mogu biti teški, ali iskrenom čoveku, koji se kaje svim srcem — Bog će oprostiti i dati mu mesto u raju.“
„Ali, oče… moji gresi su zaista veliki. Zaista teški i… užasni. Moji su gresi ne samo protiv ljudi, već i protiv samog Boga. Da li ste sigurni, oče, da svaki greh može biti oprošten?“
„Da, sine. Da! Ljubav Božija nema granice. On voli svu svoju decu. Sve nas je stvorio iz ljubavi, i tu ljubav nam vraća ako mu se iskreno vratimo.“
„Da…“ — reče glas, sada tiše, kao da govori sam za sebe — „…i mene je stvorio.“
„Da, sine. I tebe, i mene, i sve ljude. I sve što postoji.“
Usledila je pauza, pa odlučan odgovor:
„U redu, oče. U tom slučaju…“
Sad je glas bio siguran, čvrst, pun nečeg što sveštenik nije umeo da imenuje.
„Prvo, moram da vam kažem da će moja ispovest trajati dugo. Veoma dugo. Jer moji gresi su iskonski. I beskonačni. Ali ne brinite, oče. Ja imam tu moć… da vreme zaustavim. I da vam ispričam sve, baš sve. Bez ijednog zaboravljenog greha.
Da li ste spremni, oče?“
Sveštenik je unezvereno pokušavao da rastumači šta je čuo. Glas mu je ipak ostao smiren, makar spolja:
„Da, sine… naravno. Imamo sve vreme na svetu. Počni.“
Tišina.
Još jedan trenutak, pa je glas počeo:
„Oprostite mi, oče, jer sam grešio. Prošla je večnost, a ja se nikada nisam ispovedio.
Moje ime je Lucifer.
I ja sam Prvi od Boga…“
