Letnji pljusak, koji je pred zalazak sunca iznenadio nekolicinu šetača nestrpljivih da dnevnu žegu zamene koliko-toliko hladnijom večeri, uspeo je samo da rastera iste, dok je zemlja bez muke upila svu tečnost koja se u roku od par minuta na nju sručila. Nedaleko od vrelog kruševačkog asfalta, ispod šumovitog brda, u spomen-parku „Slobodište“, podignutom u čast stradalima u Drugom svetskom ratu, na jednom od betonskih spomenika u obliku latiničnog slova U – koje bi trebalo da predstavlja goluba, vesnika mira raširenih krila – momak i devojka koristili su samoću koju im je park pružao.
On je sedeo na zamišljenoj ptici, nogu raširenih oko dna betonske figure napravljenog tako da deluje kao klupa, naslonjen na deo koji je predstavljao krila. Ona, okrenuta ka njemu, sedela mu je u krilu, glave položene na njegove grudi. Oboje su bili lagano obučeni, zavaljeni u „goluba“ koji je koristio veče da otpusti malo toplote koju je tokom dana upijao.
Ukupno dvanaest spomenika imalo je simboliku – nebitnu mladim ljudima, osim u činjenici da su pružali udoban smeštaj i drugima osim njima. Na desetak metara od njih, starija žena sedela je u manje napadnom položaju, kao na klasičnoj klupi, skupljenih nogu. Preko puta nje, na samo metar udaljenosti, još jedna žena, sličnih godina, sedela je na drvenoj stolici na rasklapanje. Mrak je sve brže zauzimao prostor oblika arene, sa okomitim travnatim zidovima koji su ga uokviravali, osim uzanog prolaza koji je vodio do sličnog dela istog spomen-parka – otvorene pozornice, nevidljive sa mesta gde su mladi par i dve starice sedele.
Devojku su starice uznemiravale. Želela je malo intimniju atmosferu, ali i sam njihov izgled odavao je čudan utisak. Obe su bile obučene potpuno u crno, u duge haljine koje su čak i u sedećem položaju dosezale do zemlje, ne dozvoljavajući čak ni pogled ka cipelama. Dugi rukavi pokrivali su ruke na način koji bi kod svakog posetioca izazvao blagu jezu, pitajući se šta to tako strašno kriju po ovoj vrućini. Lica starica bila su jednolična, nepomična. Nisu gledale ni u šta određeno, čak ni jedna u drugu – potpuno bezizražajno. Sedele su i ćutale. Oštri uglovi pod kojim je izumiruća svetlost padala na njihova izborana lica činili su da deluju još jezivije – bledo i tužno.
„Što ne odu više?“ tiho je izgovorila devojka.
Mladić se nasmešio i poljubio je u kosu. Čvršće je obavila ruke oko njega i zagnjurila se u toplotu njegovih grudi.
„Otići će tek oko pola jedanaest, znači još oko dva sata“, reče mladić samouvereno.
Devojka podiže glavu da bi otkrila šali li se njen dečko ili misli ozbiljno.
„Otkud znaš?“ upita devojka. „Juče nisu bile tu.“
„Juče je bila sreda, danas je četvrtak.“
„Pa?“ zbunjeno reče devojka.
„Ma daj“, reče mladić, „znaš za priču.“
Devojka ga je posmatrala i ćutala.
„O devojci i momku, znaš… Oni koje su… Ma znaš sigurno“, mladić je tiho pričao, obazirući se na starice.
Devojka je već bila u istom položaju kao i on. Ispravila se i gledala ga ravno u oči.
„Šta? Ne znam.“
Mladić je pogledao ka staricama. Nisu obraćale pažnju na njih, pa je počeo priču svojoj devojci.
„Možda i ne znaš, ti si suviše mlada. To se desilo još pre petnaest godina. Kada sam ja imao deset, ti si imala samo tri, zato se i ne sećaš.
„Mladić i devojka, tu iz naselja, došli su ovde, kao ti i ja, malo da se… vole, znaš već. Čekali su da padne mrak i da ostanu sami. Bilo je leto, vrućina, kao i sad. Ostali su sami tek oko deset sati i… malo se ljubakali, stavljali ruke gde ne bi da nisu bili sami, i…
„U isto vreme iz doma – znaš, onog tamo iza brda, vaspitno-popravni dom – pobeglo je nekoliko zatvorenika. Njih šestorica. Bili su u slabije obezbeđenom bloku, u istoj sobi, svi. Tako niko nije ni primetio da su otišli. Da bi stigli do grada, najkraći i najbezbedniji put vodio je preko Slobodišta. Negde oko pola jedanaest su bili ovde, baš ovde. Videli su dvoje mladih i prišli im. Kada su videli devojku bez majice, samo u brusu, počeli su da je zadirkuju. Njen momak je pokušao da im se suprotstavi, ali su ga lako savladali.
„Onda je usledilo najgore. Devojku su silovali. Sva šestorica. Neki čak i više puta. Vrištala je, ali najbliža kuća je suviše daleko, a i oblik zemljišta prigušuje zvuk. Njega su držali da gleda. Trajalo je par sati, minimum. Na kraju se onesvestila od bolova, oni su pobegli… strašno. Momak ju je nosio na leđima do najbliže kuće. Pozvali su policiju, hitnu pomoć, oboje su završili u bolnici.
„Međutim, devojka, uplašena od toga šta će ljudi da pomisle, izjavila je da ju je silovao njen dečko. Zamisli. Kada je to čuo njen otac – iste te noći – ode kući, uzme pištolj, ode kod dečka kući i ubije sve prisutne: njegovog oca, brata i mlađu sestru. Majka je bila u bolnici. Sedeo je pored njihovih tela neko vreme, pa ispalio sebi metak u glavu.
„Naravno, vrlo brzo je otkriveno da se u devojci nalazi seme više različitih silovatelja i da nijedno ne odgovara njenom dečku. Takođe, njen momak je odmah dao izjavu, a neke od počinitelja su uhvatili. Sve je bilo jasno. Momka puste kući s majkom. Devojka, kada čuje šta se sve desilo, skoči sa terase bolnice. Pogine.
„Momak, kada shvati šta se desilo, učini isto to.
„Od tada, majke – obe – dolaze tačno u ono vreme kada se silovanje dogodilo i sede tačno onoliko koliko je trajalo. Svakog četvrtka. Već godinama.“
Završivši priču, mladić se naslonio na topao beton spomenika i posmatrao svoju prebledelu devojku. Ona se trudila da nikako ne pogleda u pravcu dve žene. Približila se svom momku i tiho izgovorila:
„Hajdemo, molim te.“
Tek što je završila, dve žene su tiho ustale i pošle. Devojka se na to stresla, jako ga zagrlila i gotovo zaplakala od užasa, sakrivši svoje lice u mraku njegove majice.
